Deset godina od odlaska velikog brata: Kako je stavljena tačka na rusko učešće u mirovnoj misiji na Kosovu

Deset godina od odlaska velikog brata: Kako je stavljena tačka na rusko učešće u mirovnoj misiji na Kosovu

 

Prva poseta jednog ruskog predsednika Srbiji dogodila se 16. juna 2001. godine kada je Vladimir Putin došao u zvaničnu posetu Beogradu. Sledećeg dana, Putin je posetio ruske mirovne snage u Prištini i održao govor u kome je naglasio potrebu da se pojača rusko vojno prisustvo u strateški važnom regionu Jugoistočne Evrope, kako bi se učvrstio autoritet Rusije na Balkanu i na međunarodnoj sceni.

Putin na Prištinskom aerodromu 17. juna 2001.godine

Samo dve godine kasnije, na isti datum (17. jun 2003.g.) ruski mirotvorci iz sastava KFOR-a otpočeli su svoje povlačenje sa Kosova. Neki su to ocenili kao stratešku grešku i/ili izdaju velikog brata, međutim realnije sagledavanje stvari nam otkriva da je potez Kremlja bio povučen iz brojnih razloga koji su tada išli u prilog ruskim državnim interesima. Sa druge strane, tadašnja vlast u Srbiji, sledeći svoje  državne interese, nije smatrala Rusiju bitnim faktorom u rešavanju kosovskog (i ostalih) problema.

Od dolaska do odlaska Rusa sa Kosova 12. jun 1999.g. dolazak ruskih trupa iz BiH na Aerodromu Slatina. 18. jun 1999.g. potpisan zvaničan ugovor u Helsinkiju o učešću ruskih trupa u sastavu KFOR. 10. jul 1999.g. 86 ruskih vojnika iz sastava KFOR razmešteno u Kosovskoj Kamenici  što je bilo prvo raspoređivanje ruskih trupa van Prištine. 17. jun 2001.g. Vladimir Putin posetio ruske mirotvorce u Prištini. Septembar 2002.g. na Samitu UN o održivom razvoju Zemlje u Johanesburgu Premijer RF, Mihail Kasjanov saopštio Predsedniku SRJ, Vojislavu Koštunici, i Saveznom ministru inostranih poslova SRJ, Goranu Svilanoviću, da će Rusije povući svoje trupe sa Kosova. 5. maj 2003.g. Predsednik Rusije zvanično doneo odluku o povlačenju ruskih mirotvoraca sa Balkana 17. jun. 2003.g. počelo povlačenje ruskh trupa sa Kosova. 24. jul 2003.g. sa aerodroma Slatina u Prištini poleteo avion za Rusiju u kojem su se nalazili komandant ruskog vojnog kontigenta Nikolaj Krivečov, 50 oficira i službenika njegovog štaba, čime je završeno povlačenje ruskih trupa sa Kosova.

Problemi od samog početka

Malo je poznato da je ruski manevar zauzimanja aerodroma Slatina 12. juna 1999.g. imao za cilj da poboljša poziciju Moskve u pregovorima oko raspodele sektora i učešća u KFOR-u. Naime, ruska strana je želele svoj sektor na severu, gde su Srbi činili većinu. Slatinski debakl usledio je posle odbijanja Mađarske, Rumunije i Bugarske da daju dozvolu za prelet ruskih aviona sa pojačanjem koji su bili spremni da slete na aerodrom i stave NATO pred svršen čin. Ruski vojnici iz sastava SFOR-a koji  su na iznenađenje zapadnih zemalja zauzele prištinski aerodrom Slatina i čekala pojačanje, našli su se opkoljeni NATO vojnicima i bez mogućnosti da dobiju pojačanje. Ipak, krvoproliće je izbegnuto i diplomatija je „ispeglala” potencijalni oružani sukob. Krajnji rezultat nije bio povoljan za Kremlj; Rusija, nije dobila svoj sektor i njeni vojnicu su bili raposređeni u sektorima drugih velikih sila. Ugovor iz Helsinkija, koji je regulisao status ruskih trupa u okviru KFOR-a, ograničio je njihov broj na ukupno 5 bataljona (maksimum 3600 vojnika umesto 10000 koliko se tražilo u pregovorima) što je bilo znatno manje od zapadnih zemalja pojedinačno (SAD, UK, Francuska, Italija i Nemаčka). Može se reći da je to bio i kraj mogućnosti Kremlja da određujući utiče na dešavanja na terenu  u kosovskoj priči.

“NATO da, Rusi ne”, “Rusi van Orahovca”

(Ne)mogućnost uticaja na zbivanja na samom terenu je možda jedan od najsnažnijih razloga za povlačenje. Ne samo što su bili raspoređeni po sektorima drugih velikih sila i u manjem broju od planiranog, već ruski mirovnjaci nisi bili dobrodošli kod većine stanovnika Kosova – kosovskih Albanaca, koji su ih smatrali prijateljem Srba i pretnjom ka eventualnoj nezavisnosti. Ruska diplomatija je na velikim diplomatskim skupovima i u okviru međunarodnih organizacija podržavala rukovodstvo SRJ po pitanjima Kosova, kao npr. sprečavanje transformacije OVK u Kosovske zaštitne snage. Takođe, jedan od ciljeva spoljnopolitičke koncepcije RF iz 2000. godine je bio očuvanje suvereniteta i teritorijalnog intergriteta SRJ.

„Povukli smo naš vojni kontingent… jer prisustvo našeg vojnog kontingenta koji nema mogićnosti da odlučuje i utiče na bilo šta je besmisleno. Prisustvo bi samo služilo kao pokriće za promene situacije na Kosovu u pravcu koji mi mislimo da je pogrešan. Mislim da prisustvo našeg kontingenta ne bi moglo da pomogne u sprečavanju izbijanja nasilja kojem smo nedavno bili svedoci; i mi bismo bili odgovorni za to. Mislim da to nije prihvatljivo za Rusiju.” Vladimir Putin, Predsednik Rusije 2004.

Međutim, stanje na terenu nije išlo u korist ruskih trupa i kosovskih Srba. Jasan indikator neprijateljskog stava kosovskih Albanaca prema Rusima bila je blokada Orahovca iz 1999. kada su kosovski Albanci barikadama sprečili raspoređivanja ruskih mirovnjaka iz sastava KFOR u tom gradu. To je bilo još jedno od poniženja Rusije po kosovoskom pitanju i demonstracija nemogućnosti uticaja na događaje na terenu. Određeni visoki predstavnici ministarstva odbrane RF izražavali su frustracije povodom nemoći da se ostvare ciljevi ruskih vojnih krugova na Kosovu (sprečavanje NATO da unalteralno ostvari trajno vojno prisustvo na Balkanu; potvrda interesa Rusije na Balkanu i zaštita kosovskih Srba od progona i osvete kosovskih Albanaca) kroz pretnju da će se povući. Vladimir Putin je 2004. godine povodom povlačenja izjavio da je Moskva morala da povuče takav potez jer nije želela da „ruska zastava bude paravan dok zapadne zemlje rasparčavaju Srbiju i otimaju joj Kosovo”.

Demonstracija nemoći ruske vojske – Blokada Orahovca od strane kosovskih Albanaca koju Rusi nisu prošli

9/11

Dobro je poznato da je Putin ponudio podršku i pružio veliku pomoć američkom predsedniku Bušu mlađem prilikom vođenja rata protiv terorizma, naročito prilkom intervencije na Avganistan. Moskva je odavno smatrala terorizam velikom pretnjom pо svoju bezbednost i teritorijalnu celovitost, tako da je stavljanje u fokus terorizma kao neprijatelja broj jedan od strane SAD, kao jedine supersile u svetu u tom periodu, u Moskvi dočekano kao jasan signal za početak bliže saradnje sa SAD i kao dokaz pravednosti ruske višegodišnje borbe protiv te pretnje na svojoj teritoriji za šta je do tada uglavnom dobijala prekore i sankcije sa Zapada.

Putin je prvi državnik koji je posle terorističkih napada 11. septembra 2001. pozvao Buša mlađeg i ponudio mu velike ustupke i pomoć

Došlo je do velike promene u odnosima dve nekadašnje supersile i Moskva je Vašington smatrala za svog strateškog partnera. Rusija je pružala veliku podršku SAD i NATO u vidu odobravanja upotrebe ruskog vazdušnog prostora za američke i NATO avione, pomoći u opremi i naouružanju, razmene informacija kroz saradnju ruskih i zapadnih specijalnih službi i koordinaciju aktivnosti sa centralnoazijskim zemljama u pružanju pomoći NATO vojnim snagama. Takođe, Putin je dao saglasnost za raspoređivanje NATO snaga u centralnoazijskim zemljama i otvaranju vazduhoplovnih baza SAD u Uzbekistanu (K2 i Termez) i Kirgistanu (Manas). Važnost dobrih odnosa sa SAD, Putin je naglasio jula 2002. godine prilikom obraćanja vrhu spoljnopolitičkog establišmenta Rusije gde su bili prisutni šefovi svih diplomatskih misija Rusije u inostranstvu, kada je naglasio da je partnerstvo sa SAD od najvećeg značaja za Rusiju, kao i da je suprotstavljanje terorizmu ključni element ruske spoljne politike. Fokus je sa Kosova otišao daleko istočnije, a dobri odnosi Putina i Buša mlađeg nisu smeli da budu ometani zbog kosovske priče. Interesantna je nedavna izjava ruskog generala Ivašova, dobro-poznatog u Srbiji, prema kojoj je povlačenje usledilo zbog toga što su tadašnji Ministar odbrane Ivanov i načelnik Generalštaba Kvašnjin koji su Putinu predložili taj potez bili pod uticajem SAD.

Žao nam je, nemamo para

Kao jedan od zvaničnih opravdanja za povlačenje trupa naveden je nedostatak finansijskih sredstava za njihovo održavanje. Rusija je bila u teškom ekonomskom položaju posle ekonomskog kraha avgusta 1998. godine, a neposredno posle raspoređivanja trupa na Kosovu, otpočeo je drugi čečenski rat, dok je Rusija i dalje primala pomoć i kredite od MMF-a i Svetske banke. Međutim, finansijski momenat se teško može uzeti kao ozbiljan razlog, s obzirom da je juna 2003. godine, kada je otpočelo povlačenje,  grandiozno i uz ogromna finansijska ulaganja proslavljena 300. godišnjica postojanja Sankt Peterburga , bivše carske prestonice, grada koji se sa razlogom naziva „ruskim prozorom u Evropu“ (blizu 2  milijarde američkih dolara je potrošeno za rekonstrukciju grada). Dakle, finansijski prioritet nije bilo održavanja ruskih trupa na Balkanu i šire. Rusija se, takođe, povukla iz obaveštajne baze i centra Lurdes na Kubi i vojne baze Kam Ran u Vijetnamu. Dakle, obnova ruske „Severne prestonice“ i doček strateških partnera, lidera zapadnih zemalja bio je samo indikator da se Rusija okreće sređivanju unutrašnjih problema i da joj je za to vreme potrebno partnerstvo, a ne sukobi sa najuticajnijim i ekonomski najrazvijenijim zemljama na svetu, koje su uz to i najveća tržišta za ruske energente od kojih ekonomija Rusije itekako zavisi(la).

Moskva  – Beograd –  Moskva preko Brisela i Vašingtona

Odnosi Moskve i Beograda nisu bili na zapaženom nivou do 2003. godine, a naročito posle izručenja Miloševića Trbinunalu u Hagu što je izazavalo izuzetno oštre reakcije u Rusiji . Beograd je svoje ključne probleme (privredna zaostalost, uređenje državne zajednice, kriza na jugu Srbije, saradanja sa Hagom, evropske integracije, kosovsko pitanje itd.) rešavao skoro isključivo u saradnji sa zapadnim partnerima, bez ikakvog primetnijeg uticaja Moskve.

„Rusija je počela da sumnja da li je prisustvo kontingenta mirovnih  snaga (na Kosovu) zaista neophodno .” General Leonid Ivašov, načelnik odeljenja ruskog ministarstva odbrane za međunarodnu vojnu saradnju, 2001

Takođe, poznato je da za vreme DOS –ove vlasti ruski kapital nije bio poželjan u Srbiji što je dodatno remetilo odnose dve zemlje. Rusija je, pak, postala utočište za neke optuženike iz Srbije i bivše bliske saradnike Miloševićevog režima, kao i članove njegove porodice. Sa druge strane ni Moskva nije izražavala preterenu zainteresovanost da odnose sa svojim strateškim partnerima sa Zapada „kvari” zbog pokušaja da održi i pojača svoj neprimetni uticaj na Balkanu. Nije bilo mogućnosti da Moskva povrati svoj uticaj i prisustvo, a da  ne dođe do pogoršavanja odnosa sa Zapadom, s obzirom da je spoljnopolitički kurs balkanskih zemalja (susedstvo SRJ) bio čvrsto zacrtan – članstvo u EU preko članstva u NATO i izuzetaka nije bilo.

Balkan nije bio prioritet

Činjenica je da se  Balkan početkom 20. veka i naročito posle 9/11 nikako nije mogao svrstati u prioritetna područja Kremlja. Rusija je, kao i SRJ, bila okrenuta sređivanju nagomilanih unutrašnjih problema, a Balkan je na lestvici prioriteta sa Kosovom gde je Mokva više puta bila ponižavana od strane Zapada, zauzeo očekivano izuzetno nisku poziciju. Pored rešavanja unutrašnjih problema, Rusija je radila na obnovi i jačanju uticaja u „bližem inostranstvu”, s obzirom da je strateški značaj tih zemalja i donedavni suživot u velikom Sovjetskom savezu, bio od neprocenjivog zanačaja za Putina, daleko značajniji od Balkana. Sa druge strane, ni sam Beograd nije video Moskvu kao značajan faktor u rešavanju svojih problema, računajući tu i kosovski. U takvoj situaciji sa svim pomenutim indikatorima i zacrtanim ciljevima povlačanje je bio jedan logičan potez.

„Doneta je ispravna odluka. Rusija ne može da dozvoli da se u prisustvu njene zastave nastavlja otimanje od Srbije zemlje njenih predaka, ugnjetavanje i proterivanje srpskog stanovništva, i albanizacija Kosova na kome sve više vlada kriminal i terorizam.” general armije Andrej Nikolajev, predsednik Komiteta za odbranu Državne Dume RF, 2003

Bitno je pomenuti izjavu Vladimira Ivanovskog, nekadašnjeg ambasadora RF u SCG, 2003. godine, povodom povlačenja ruskih trupa sa Balkana, koja najbolje opisuje stratešku viziju koju je Moksva imala za Balkan još pre deset godina, ali samo u ekonomskom smislu: „Rusija ima ozbiljne ekonomske interese na Balkanu. Uzimajući u obzir širenje EU, oni dobijaju još veći značaj. Tranzit ruskih energenata u Evropsku Uniju, a time i kroz Balkan, privlači pažnju mnogih naših naftnih i gasnih kompanija, koje se već sada pojavljuju kao potencijalni partneri u regionu.” Balkan je na sličan način opisan u Spoljnopolitičkoj koncepciji RF iz 2013. godine. U ovom dokumentu Balkan se pominje kao region od strateškog značaja za Moskvu, ali pre svega u smislu bitnog transportnog i infrastrukturnog čvorišta za dopremanje gasa i nafte u Evropu.

Ipak, koliko god da je to tada izgledalo kao logičan potez zasnovan na interesima Rusije, činjenica je da su danas u sastavu KFOR-a i dalje vojnici iz zemalja čiji se interesi na Balkanu zaista ne mogu meriti sa interesima Moskve (Jermenija, Maroko, Kanada, Ukrajina, Luksemburg, Litvanija, Estonija itd.). Druga činjenica je da neki ruski zvaničnici ne vole da im se ovo pitanje postavlja u javnosti, što na ovu odluku baca senku kontroverze i govori o tome da gubitak Balkana u vojnom smislu nije prežaljen u nekim vojnim krugovima u Moskvi.

Euforija kosovskih Srba zbog dolaska Rusa na Kosovo juna 1999. godine koji su posle četiri godine napustili Kosovo

Pitanja koja dan–danas muče sve one koje se bave Rusijom i temom Kosova ostaju bez jasnog odgovora: šta bi bilo da su ruske trupe ostale na Kosovu; da li bi se desio martovski pogrom 2004. godine koji je snažno uticao na iniciranje početka pristrasnih pregovora o konačnom statusu Kosova? Da li bi došlo do sukoba većih razmera? Da li  bi ruske trupe uspele da zaštite kosovske Srbe bez konflikta sa kosovskim Albanica i pogoršavanja odnosa sa zapadnim zemljama? Da li bi proces pregovora u određivanju konačnog statusa Kosova bio unapred određen da je na terenu ostao barem jedan ruski vojnik?

Literatura:

A Speech Made by President of the Russian Federation Vladimir Putin in Area of Deployment of Russian Military Contingent of International Peacekeeping Force in Kosovo, Pristina, June 17, 2001. Available at http://missions.itu.int/~russia/Bull/2001/25-2106B.htm, (14.11.2010).

Agreed Points on Russian Participation in KFOR, Helsiniki, 18 June, 1999. http://www.state.gov/www/regions/eur/990618_ksvo_russpeace.html,  (12.06.2013)

Anderson, Michael. “Russia and the Former Yugoslavia”. In Webber, Mark (Ed.). “Russia and Europe: Conflict or Cooperation?” Houndmills: Macmillian Press; New York: St. Martin’s Press, 2000.

Antonenko, Oksana. “Russia, NATO and European Security after Kosovo”. Survival, Vol. 41, No 4, 1999, str. 124-144.

Arbatov, Alexei G. “The Transformation of Russian Military Doctrine: Lessons Learned from Kosovo and Chechnya”. The Marshall Center Papers, No. 2, 2000, str. 1-48

B92, “Nastavljena blokada Orahovca, 24-10-1999. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=1999&mm=10&dd=24&nav_category=1&nav_id=2610, (12.07.2013).

Berryman, John. “Russia, NATO Enlargement, and “Regions of Privileged Interests”. In Kanet, Roger E. (Ed.). “Russian Foreign Policy in the 21^st Century”. Basingstoke/New York: Palgrave Macmillan, 2011

Cros, Sharyl. “Russia and NATO Toward the 21^st Century: Conflicts and Peacekeeping in Bosnia-Herzegovina and Kosovo”. NATO/Academic Affairs, 1999-2001. http://www.nato.int/acad/fellow/99-01/cross.pdf, (23.02.2011).

Donaldson, Robert H. and Nogee, Joseph L. “The foreign policy of Russia: changing systems, enduring interests”. Armonk/N.Y./London: Sharpe, 2009, četvrto izdanje.

Jackson, Mike General Sir. “Gen Sir Mike Jackson: My clash with Nato chief”. The Telegraph, 04-09-2007. http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/1562161/Gen-Sir-Mike-Jackson-My-clash-with-Nato-chief.html, (09.09.2010).

Jamestown Foundation. “No end to blockade of Russian troops in Orahovac”. Vol. 5, Issue. 157, 27-08-1999, http://www.jamestown.org/single/?no_cache=1&tx_ttnews%5Btt_news%5D=11998&tx_ttnews%5BbackPid%5D=213 , (21-09-2010).

Jamestown Foundation. “Top Russian diplomat visits Kosovo”. Vol. 5 Issue. 209, 11-11-1999,  http://www.jamestown.org/single/?no_cache=1&tx_ttnews%5Bswords%5D=8fd5893941d69d0be3f378576261ae3e&tx_ttnews%5Ball_the_words%5D=Kosovo%20Chechnya&tx_ttnews%5Bpointer%5D=6&tx_ttnews%5Btt_news%5D=11672&tx_ttnews%5BbackPid%5D=7&cHash=2082eeadc796952af8a6cb0c962318a1, (21.12.2010).

Концепция внешней политики Российской Федерации:Утверждена Президентом Российской Федерации В.В.Путиным 12 февраля 2013 г. http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/6D84DDEDEDBF7DA644257B160051BF7F, (12.05.2013).

Kordić, Marija.“Povlačenje priznanje poraza od NATO”. Nedeljni Telgraf, 25-06-2003, str. 18-19.

Lazanski, Miroslav, Intervju sa generalom Leonidom Ivoševim, Politika, 11-11-2012. http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Jastreb-sam-ponosim-se-tim.sr.html, (12.06.2013).

Lutovkin, Viktor. “Zašto je ruska vojska napustila Kosovo?”. Ruska reč, 23-04-2013. http://lat.ruskarec.ru/politics/2013/04/23/zasto_je_ruska_vojska_napustila_kosovo_21569.html, (12.07.2013)

Lynch, Dov. “Russia faces Europe”. Paris, European Union: Institute for Security Studies, 2003.

Miličić, Ljubinka. “Na Petrovom putu”. NIN (2736), 05-06-2003. http://www.nin.co.rs/2003-06/05/29178.html, (19.01.2011).

Reljić, Dušan. “Rusija i Zapadni Balkan”. Belgrade: ISAC fond, 2009.

Simić, Predrag. ”Russia and the Kosovo and Metohija Problem”. In Korinman, Michael and Laughland, John (Eds.). “Russia: A new cold war?”. London, Portland: Valentin Mitchell Academic, 2008.

SEE Security Monitor. “Putin meets Serbian PM, express readiness for involvement in Kosovo”. 03-06-2004. http://www.csees.net/?page=news&news_id=33724&country_id=8, (13.12.2010).

SEE: Security Monitor. “Serbia’s Kostunica, Russian foreign ministers discuss bilateral ties, Kosovo”. 11-09-2004. http://www.csees.net/?page=news&news_id=22476&country_id=8, (23.12.2010).

Stošić, Branko. “Srbija i Crna Gora – Rusija:Nema više zabluda”.  NIN (2730), 24-04-03, str. 51.

Woodward, Will and Northon-Taylor, Richard. “The plan for a cautious invasion”. Guardian, 12-06-1999. http://www.guardian.co.uk/world/1999/jun/12/balkans8, (27.10.2010)